Pilonidalni sinus sakrokokcigealne regije predstavlja hronično zapaljensko oboljenje kože i potkožnog tkiva u predelu između gluteusa, najčešće u blizini trtične kosti. Može se ispoljiti kao mali otvor na koži, povremeno vlaženje i sekrecija, bolna oteklina ili akutni apsces. Iako se u početku može činiti kao bezazlen problem, kod pojedinih pacijenata bolest može dovesti do ponavljanih infekcija i dugotrajnih tegoba.

Dobra vest je da danas postoje različite mogućnosti lečenja, od manjih hirurških intervencija do minimalno invazivnih procedura, uključujući lasersko zatvaranje pilonidalnog kanala. Izbor metode zavisi od oblika bolesti, njene proširenosti, prethodnih intervencija i individualnih karakteristika pacijenta.

Kako nastaje pilonidalni sinus?

Pilonidalni sinus se najčešće razvija u kožnom naboru između gluteusa, gde trenje, pritisak i zadržavanje dlaka mogu doprineti njihovom prodiranju u kožu i potkožno tkivo. Organizam na prisustvo dlaka i drugih čestica reaguje zapaljenjem, nakon čega može nastati kanal ili šupljina koja se povremeno inficira.

Pojavi bolesti mogu doprineti izraženiji kožni nabor, pojačana maljavost, dugotrajno sedenje, trenje, lokalno znojenje i ranije epizode zapaljenja. Bolest se često javlja kod adolescenata i mlađih odraslih osoba, ali se može pojaviti i u drugim životnim dobima.

Važno je naglasiti da pilonidalni sinus nije posledica nedovoljne higijene. Ipak, pravilna nega kože i odgovarajuće mere za kontrolu dlakavosti mogu biti deo prevencije ponovnih tegoba kod odabranih pacijenata.

Koji su simptomi pilonidalnog sinusa?

Simptomi zavise od toga da li je bolest u hroničnoj fazi ili je došlo do razvoja akutne infekcije.

Najčešći simptomi su:

• mali otvori na koži u predelu između gluteusa;
• povremena pojava sekreta, koji može biti bistar, krvav ili gnojan;
• neprijatan miris usled sekrecije iz kanala;
• bol ili nelagodnost pri sedenju i kretanju;
• crvenilo, otok i povećana osetljivost kože;
• naglo nastala, izrazito bolna oteklina, ponekad praćena povišenom telesnom temperaturom.

Iznenadno pojačanje bola, otok i crvenilo mogu ukazivati na razvoj pilonidalnog apscesa, odnosno kolekcije gnoja. U takvoj situaciji potrebno je javiti se hirurgu radi pregleda i pravovremenog lečenja.

Kako se postavlja dijagnoza?

Dijagnoza se najčešće postavlja na osnovu razgovora sa pacijentom i kliničkog pregleda sakrokokcigealne regije. Hirurg procenjuje broj i položaj otvora, prisustvo sekrecije, eventualnih apscesa i bočnih kanala, kao i podatke o ranijim infekcijama i operacijama.

Kod tipičnih slučajeva dodatna dijagnostika uglavnom nije potrebna. Ultrazvučni pregled ili druge metode snimanja mogu se razmotriti kada je bolest atipična, proširena ili je potrebno razjasniti anatomiju promena.

Koje su mogućnosti lečenja?

Lečenje zavisi od kliničke slike. Nije neophodno da svi pacijenti budu podvrgnuti istoj operaciji, a kod osoba bez simptoma preventivna operacija se rutinski ne preporučuje. Kod simptomatske bolesti potrebno je razmotriti definitivno lečenje. [1]

1. Dvoetapno lečenje – incizija i drenaža apscesa, a zatim definitivno zbrinjavanje

Kada se pilonidalni sinus komplikuje stvaranjem apscesa, prioritet je uklanjanje gnojnog sadržaja i smirivanje akutne infekcije.

Prva etapa – incizija i drenaža: hirurg pravi odgovarajući rez, po pravilu sa strane od srednje linije, i omogućava pražnjenje gnojne kolekcije. Time se smanjuju pritisak, bol i lokalno zapaljenje. Antibiotici se inicijalno ordiniraju empirijski, a shodno nalazu brisa, koriguju se po potrebi.

Druga etapa – definitivno lečenje: nakon smirivanja akutnog zapaljenja procenjuje se preostali sinus i planira odgovarajuća procedura. U zavisnosti od nalaza, to može biti lasersko zatvaranje kanala, endoskopsko lečenje, ograničena hirurška intervencija ili ekscizija sa rekonstruktivnim zatvaranjem rane.

Drenaža akutnog apscesa i definitivno zbrinjavanje predstavljaju dve različite faze lečenja. Pražnjenje gnoja rešava akutnu komplikaciju, ali ne mora ukloniti osnovni sinus, zbog čega postoji mogućnost ponovnog javljanja tegoba. [1]

2. Lasersko lečenje pilonidalnog sinusa

Lasersko zatvaranje pilonidalnog kanala, poznato kao SiLaC (Sinus Laser Closure), predstavlja minimalno invazivnu metodu koja se može razmotriti kod pažljivo odabranih pacijenata.

Tokom procedure hirurg najpre identifikuje i priprema kanal, uklanja sadržaj i zapaljenski materijal prema potrebi, a zatim u kanal uvodi tanku lasersku sondu. Kontrolisana primena laserske energije dovodi do termičkog delovanja na zid kanala i njegovog postepenog zatvaranja.

Potencijalne prednosti laserskog tretmana uključuju:

• manje rezove i ograničenu traumu okolnog tkiva;
• izbegavanje velike ekscizione rane kod odgovarajućih pacijenata;
• povoljan estetski rezultat;
• potencijalno manje postoperativnog bola;
• brži povratak svakodnevnim aktivnostima u poređenju sa pojedinim klasičnim operacijama.

Ipak, važno je razumeti da laserski tretman nije pogodan za svaki oblik pilonidalne bolesti. Kod veoma razgranatih kanala, velikih bočnih šupljina ili kompleksne ponavljane bolesti može biti potrebna drugačija tehnika ili kombinacija procedura.

Savremena literatura pokazuje obećavajuće rezultate, ali kvalitet dokaza i dalje je ograničen heterogenošću studija, različitim tehnikama i dužinom praćenja pacijenata. Zbog toga se ne može garantovati da laser u svakom slučaju obezbeđuje trajno izlečenje niti da je uvek bolji od drugih metoda. [1,2]

Posebno je važno razlikovati lasersko zatvaranje pilonidalnog kanala od laserske epilacije. Prva procedura leči postojeći sinus, dok se druga koristi za uklanjanje dlaka i može predstavljati dopunsku meru u smanjenju rizika od ponovnih tegoba kod određenih pacijenata.

3. Endoskopsko lečenje – EPSiT

EPSiT (Endoscopic Pilonidal Sinus Treatment) predstavlja još jednu minimalno invazivnu mogućnost. Kroz postojeći otvor uvodi se endoskopski instrument koji omogućava direktnu vizualizaciju unutrašnjosti kanala, uklanjanje dlaka i zapaljenskog materijala, kao i tretman zahvaćenog tkiva.

Prednost ove metode je mogućnost pregleda kanala iznutra i preciznijeg zbrinjavanja njegovih grana. EPSiT se može razmotriti kod primarne i ponavljane bolesti, u zavisnosti od anatomije promena i iskustva hirurga. U odabranim slučajevima može se kombinovati sa laserskim tretmanom.

4. Hirurška ekscizija i rekonstrukcija režnjevima

Kod proširene, kompleksne ili ponavljane bolesti minimalno invazivne metode nisu uvek najpogodnije. U takvim situacijama može biti potrebno hirurško uklanjanje zahvaćenog tkiva.

Nakon ekscizije, rana se može ostaviti da zarasta postepeno ili se može zatvoriti primenom odgovarajuće rekonstruktivne tehnike. Kod većih i kompleksnih defekata mogu se koristiti režnjevi, kao što su Karydakis, Limberg ili Bascom cleft-lift tehnika.

Ove metode omogućavaju pomeranje linije zatvaranja izvan srednje linije i, kod odgovarajućih pacijenata, smanjenje dubine međuglutealnog nabora. Evropske smernice daju prednost zatvaranju izvan srednje linije kada se radi eksciziona operacija sa primarnim zatvaranjem, dok se klasično zatvaranje direktno po srednjoj liniji uglavnom ne preporučuje zbog nepovoljnijih ishoda.

Kako smanjiti rizik od ponovnog javljanja bolesti?

Nakon lečenja važno je održavati regiju čistom i suvom, pridržavati se uputstava o nezi rane i dolaziti na preporučene kontrole. Kod pacijenata sa izraženom dlakavošću može se razmotriti odgovarajuća kontrola maljavosti, uključujući lasersku epilaciju, kao dopunska mera. Njena uloga i optimalno vreme primene zavise od kliničke situacije, a dokazi nisu jednako jaki za sve pristupe.

Pojava novog otoka, bola, sekrecije ili crvenila zahteva ponovnu procenu hirurga.